Razmišljam da tužim pokojnog oca za krivično delo maltretiranja tokom putovanja.
Nikada se nisam vozio sapet kao konj u posebnom sedištu za decu, koje je opremljeno gotovo kao spejs šatl, već sam primitivno sedeo na zadnjem sedištu i uživao u komforu putovanja. Nikad nisam mogao da idem u WC u restoran sa bar pet zvezdica, već je uglavnom stajao u nekom šumarku i slao me je da šoram pored kola.
A i majka… Umesto da mi u restoranu brze hrane kupi neki energestki napitak i salatu od papaje i manga, ona je uvek imala neku gibanicu, neko pečeno pile, nekoliko paradajza, kutijicu soli, i umesto za stolom jeli smo uglavnom u prirodi. Fuj, sva ona trava, sve ono zelenilo, sav onaj čist vazduh…
I opet otac… Umesto da mi pored nosača za tablet, ugrađenog na prednje sedište, instalira i nosač za napitke iz pomenutih restorana, imao je taj odvratni običaj da stane pored česme sa izvorskom vodom, da se umijemo, osvežimo, napijemo, ali i da napunimo flašu ili dve, da se ima za kasnije. I nikad mi nije dozvoljeno da se igram tabletom i pametnim telefonom, već sam ili čitao neku knjigu, ili sam razgledao pejzaže.
A i kad se stgine na letovanje… Umesto da odemo u hotel sa 4 ili 5 zvezdica, sa all-inclusive aranžmanima, i da se hladimo u sobama sa klima uređajima i đakuzi kadama na terasi, mi smo spavali u privatnom smeštaju. I kada mi se dešavalo da izgorim, a dešavalo mi se redovno, jer kad uđem u vodu ne znam da izađem dok ne poplavim od zime i dok ne počnem da drhtim, umesto da su kupovali skupe preparate i vodili me u privatnu ambulantu, oni su me prostački mazali kiselim mlekom. Jeste da budem ujutro kao nov, ali nije to to.
Sve u svemu, kad pogledam kako srećna detinjstva imaju današnja deca, shvatam da sam ja u periodu odrastanja prošao kroz pakao.
