Junačina Hercegovac.
O junačtvu jednoga kršnoga Hercegovca donosi sarajevski „Hrvatski Dnevnik” ovaj članak: Kod Krasnika je to bilo, gdje su mnogi naši sinovi ubrali lovor vienac i osvietlali obraz kršne Hercegovine. Junak je to, prava krv, rod harambaše Andrice; našega viteza iz prošlih godina Šimića, ponos Gruda, Ljubuškog i ciele Herceg-Bosne.
Vodnik Antun Čale 4. b.-h. pješačke pukovnije, 14. kumpanije, odlikovao se je kao riedko tko.
Bio je u vatri puna dva mjeseca i dva dana, a onda u bolnici kao ranjenik u Krakovu i Kraljičinu Gradcu. On priča po prilici ovo: 24. kolovoza smo imali okršaj sa Rusima kod Krasnika u jednoj dolini. Gusta šuma je krila sve pred očima, a jarci, jame i potok u dolini su smetali napredovanje. Rusi su neopaženo već napredovali u dolinu i vrlo se spretno utvrdili u obkopima.
Ja sam s vodom išao u jednom redu s velikim razmakom. Na prvi „pras” patrole izvidnice, zapucali smo, ali smo brzo opazili Ruse pred sobom, koji su na nas navalili svom žestinom; osobito nas je smetala njihova baterija. Moj kapetan je pao, većina oficira je bilo ranjeno i ja sam po nalogu zapoviedio napadaj: Hura!
Prvi sam skočio, ja i ne znam, kako,— upao sam u jednu jamu. Bio sam preneražen: unutra jedan ruski poručnik i osam momaka. Čudom se snadjem i uperim bod na častnika. On pruži ruke, odloži sablju, revolver i dalekozor, predade se i svi se momci predadu. Vikao sam, da dodje još tko i došao je jedan. Odmah sam odveo zarobljenike i odnio stvari na brigadno zapovjedničtvo i sve predao. Na sablji, revolveru i dalekozoru ubilježio sam svoje ime.
Nitko, čini mi se, nije ništa zabilježio. Častnika bih i danas poznao. Tu je govorio nešto njemački s našim zastavnikom, poslije ne znam, što je bilo, ja sam se vratio u vatru.
Svršio je tužno, jer mu je na srcu žao, da nema i javnog znaka priznanja za svoje junačko djelo. Lav Ćale, naš kršni Hercegovac, odlikovao se, i kralja i domovinu ovim počastio, proslavio svojim junačtvom, te čeka sad priznanje ne iz ambicije, nego radi junačkog ponosa. Ali on je na diku našega krša, makar ostao i bez križa i bez medalje.
Hercegovino, majko junaka, sinovi tvoji dostojno te prezentiraju svuda! Ponos ti se diže, a stara slava pomnožava!?
Jutarnji list (Zagreb. 1912), 16. siječnja 1915.