Boljeg načina za doći do Mandžina broja, od odlaska na sjever, nisam imala. I dok sam ja gledala njega, Boysi su gledali mene. Iako je u početku bio malo sramežljiv, ubrzo se naš napadač opustio…
Ma nema šanse da skineš Mandžu, ni da ga dobiješ, govorili su stariji kolege, meni mladoj i nadobudnoj, ali odlučnoj. Godina je bila 2009., a u Dinamu se, što je bilo jasno i meni, novinarki showbizz magazina, rađala nova velika igračka zvijezda.
Mario Mandžukić, tad 23-godišnjak, svojim je igrama i golovima privlačio pozornost sve više stranih klubova i bilo je jasno kako je pred njim velika karijera. Za sportske novinare je Mandžo uvijek bio tu, na raspolaganju, ali priča se većinom svodila na taktike, centaršuteve, zaleđa i sve one pojmove, meni, a i većini žena, nerazumljive i nezanimljive. Ja sam htjela dobiti nešto sasvim drugačije.
Ideju sam imala. Želim Mandžukića nasamo, u nekakvoj hotelskoj sobi, da s njim odradim pravo snimanje, a ako budem imala sreće – da skine koji komad odjeće. Ali svi znamo da su ideje jedno, dok je stvarnost nešto sasvim drugo. Kako uopće doći do njega, a onda mu to predložiti.
Stariji kolege su na moju ideju prevrtali očima u stilu: ‘Vidi ove male kakvim nas glupostima zamara’. Boljeg rješenja od dolaska na stadion i onda ‘žicanja’ broja nisam imala. I jedne tmurne subote zaputim se ja na Maksimir. Dinamo je igrao protiv, iskreno, nemam pojma koga, ali Mandžo je bio najbolji na terenu.
Ja sam utakmicu promatrala sa sjevera s Bad Blue Boysima, dok je ostatak sjevera promatrao mene. Ne zato što sam pretjerano zgodna, obdarena ili polugola, nego ekipa jednostavno nije naviknula na prisutnost žene u štiklama koja je tu došla ne zbog navijanja, nego zbog odrađivanja novinarskog posla. Kako navijači inače nisu nešto skloni novinarima, bolji savjet od: ‘Idi, čekaj ga uz ogradu’ nisam dobila. I otišla sam nakon utakmice do ograde. Ali ništa…
U SEDMOM NEBU… Kad je pristao, bila sam oduševljena. Em zato što je tu goli nogometaš, em zato što nitko prije nije razgolitio Mandžu..
Otišla sam opet na utakmicu, opet ograda, opet ništa. Pa opet, pa opet… I kad sam već odustala od svoje ideje, proradila je ‘brodska veza’. Jednom je sa mnom uz ogradu bila moja kolegica Ivana Šimac, koja je odrasla u Brodu, s Mandžom se zna iz viđenja, pa je napadač Dinama tad pristao dati mi svoj broj mobitela. Ali to je bio lakši dio zadatka. A za njega mi je trebalo gotovo 30 dana, jer Mandžo, iako spreman odgovarati na novinarska pitanja po presicama, nije bio tip koji voli da se dira u njegovu privatnost.
– Imaš broj Ana, znaš što želiš, znaš što trebaš. Ajde, okreni broj pa ćemo vidjeti što će biti – razmišljala sam dok sam se spremala na poziv.
– Halo? – javio se Mandžo s druge strane linije.
– Bok Mario, ovdje Ana, pričali smo nakon utakmice i dogovorili intervju – počela sam skromno.
– Ali, znaš, ja ne bih da to bude baš o nogometu, ti u dresu, i to. Imam drugu ideju. S tobom bih obavila jedno snimanje u nekom hotelu. Da nam ti malo pokažeš mišiće, tetovaže… – govorila sam samouvjereno, ali sam se istodobno, iako nisam baš sramežljiva, dosta crvenjela.
– Joj, znaš, ne bih, ali možemo odraditi intervju – pokušavao se izvući Mandžo, ali nisam odustajala.
– Ako to uspijem odraditi, dobit ću povišicu, šefovima će biti super i puno ćeš mi pomoći u karijeri – kumila sam i molila. I isplatilo se. Dobričina kakav je pristao je pa smo dogovorili snimanje u jednom zagrebačkom hotelu. Uz pomoć već spomenute kolegice Ivane, počeli smo s intervjuom, a onda je na red došlo fotkanje.
Iako je na početku bio malo sramežljiv, ubrzo se opustio i ispred kamera se ponašao prirodno. Nije mu bio problem skinuti majicu, pozirati… A ja sam bila u sedmom nebu. Ne toliko zbog činjenice da je u mojoj blizini bio razgolićeni nogometaš, makar ni to nije odmoglo, nego jer sam uspjela u svojem naumu. Imam seksi Mandžu, ušetat ću u redakciji s ‘najboljom robom’. A sve to jer mi je Mandžo odlučio pomoći… Zato je za mene heroj. Zabio ili ne.
24sata.hr
Pročitajte više na: –
