Home Društvo Uskoro će napuniti 90 godina, a još uvijek vozi: Položija san 1945.,...

Uskoro će napuniti 90 godina, a još uvijek vozi: Položija san 1945., tuka dnevno 800 kilometara, ali sada je dosta

SHARE

Za jedno tri miseca navršavan devetku, 90 godina, a moja dozvola ističe u deseton misecu ove godine. Kada san je prije dvi godine iša produžit, onda mi je jedan doktor reka, slušajte, ne mogu van produžit dozvolu više od tri godine. Ja njemu kažen, ne morate na tri nego samo na dvi. On se čudi zašto, a ja mu velin – Ako doživin, ja ću onda imat devedeset, a moj fićo će imat 50.

Sam sam ga u petom misecu vozio na registraciju u Vodice, ali više sumnjam da oću. Ja mislin da bi to bilo dosta. Ja nisan u svojih devedeset nikad ima udesa, a fićo nikad nije ogreban, pa bi volija da tako i ostane. A vozački ispit san položija 14. osmoga, užežin Velike Gospe u Splitu, 1945. E, četrdeset pete. I sada iman, evo, 74 godine vozačku dozvolu. Eto, tako. I sad, ja mislin da je to dosta. Ne znam šta vi mislite…

Eto, tako je mene, svitu moj, dočeka šjor Božidar Boško Belamarić, na svome “ranču” u Bogdanovićima, nedaleko od Jadrije, u društvu sina Josipa i neviste Marije, koji ga paze i “bedinaju” otprije kojih misec dana, otkako je pao u svojoj kući u Šibeniku, tamo blizu pizzerije “Forum”, pa se umisto jednom štakom, ispomaže s dvi. Oporavlja se dobro, ali očito, nema dugoročnih planova. Kao onda, 1945. kada je položija sa 16 godina.

Položio maloljetan

Ali kada su mu radili novu vozačku dozvolu, 1947. upisali su mu u nju da je tek onda položija, jer mu je, službeno, nisu smili izdat prije osamnaeste godine, prije nego je posta punoljetan. I u tih 74 godine koliko vozi, nikad veli ništa, ni najmanji udes, a vozija je svašta od osobnih automobila do autobusa, vozač profesionalac, milijune je kilometara učinija. A danas se mulci sa 18 godina umisto da čine kilometre naplaćaju stotine iljada za kazne i naprave milijune kuna štete, a do Isusovih se godina – 33 za one koji ne znaju – u dosjeu koji nalikuje na sabrana kaznena djela nakupe stotina prijava, što prekršajnih što kaznenih, više nego što naš šjor Boško ima godina. I onda me on još onako berekinski pita – da šta ja o svemu tome mislin? I još mi usput veli da je moga tako dugo vozit – i u vojsci, di je počeja, i u “Izgradnji”, pa poslin u ATP-u, odnosno Autotransportu, zato što nije ima nikakvih zdravstvenih problema. Nikakvih. A danas, pijete li danas kakve lijekove?

– Nikakve, osin šta pijen pola tablete, Atenolola, i to dikoda, za održavanje tlaka. Za preventivu! Evo, ja san i maloprin, dok niste vi došli, izmirija tlak ode – 112/ 62. Šećer mi je 4! Masnoća? Ništa, pokazala bi mi se jedino da iden slanine! Doktorica je mene moja, ne znan oćeteli je znat, Giljanovićka… – veli moj sugovornik, a ja mu ogdovaran – Kako neću, to je i moja doktorica, ja pijen tri – četiri vrste tableta…

– A čujte, mora i ona žena, nekomen nešto prepisat, kad vama ne tribaju, mora od nečega živit – ubaciva se sad u priču i fotoreporter Ante, i svi se, fala Bogu smiju, ali se šjor Boško ne da smesti – I pošalje ti mene naša doktorica da iden snimit krvne žile, kolor – dopler. I prošlo jedno tri miseca, mene zovu, biće neko nije doša – i onda me ovi jedan iz Doca, jedan visoki, jaki, crni govori – A ko je vas u mene posla. U vas je cirkulacija bolja nego u ovih 30 godina. Meni se nikad noge ne znoje, niti je meni nogama ledeno. Samo mi liva strana škinkaje, išijas me muči, najgore mi se bilo za oti pregled svući i obući. Kičma mene muči, ne mogu odat, kopnin, gubin snagu, iako je unutra sve zdravo – motor je dobar, samo karoserija popušta, i tikva, još radi. Ma, mene boli devet banki, godina proizvodnje mene muči. Isto ka i moga fiću, on je 1970. godište…

Auto ka magarčić

– Koliko ste napravili kilometara s fićon – prikidan ga.

A, ništo sitno! Niti trista!

– Iljada!

– Ae! – smije se opet funcutski barba Boško. Je, sada mu je registracija ŠI 465 BC, a koja mu je prva registracija bila?

– A i ne sićan se. Prva boja je na njemu. Je, Ante Lučev mu je generalku radija 1983. godine. Meštar me je odgovara – makinja je još dobra, ka zvrk, ne triba ovo ništa dirat, ali je njemu govorin. Nemoj ti mene zajebavat, ja sad iđen u penziju, neću više imat ni vrimena, ni novaca, a onda san iša i u Trst, vozija vanka, moga san povoljno nabavit dijelove. Napravi ti to meni. Ja i on smo to radili zajedno, počeli ujutro, uvečer završili, bija je ka da je iz tvornice iziša. Fićo je bija čudo od auta, ja i žena smo s njime obašli Sloveniju, Austriju, radija san ovo ode u Bogdanovićima, privozija u njemu cimenat, materijal, šta god je tribalo, ka na magarčiću malom. A za šta san uzeja auto, da gledan u njega? Pa neš držat postole u ormaru, a ić bos da ti kisnu noge?! – jednostavna je Boškova filozofija.

Za Beograd…

A s autobusom, odnosno autobusima, priša je na milijune kilometara i priveja biće isto toliko, milijune ljudi. Ako ko ne viruje, ima on i crno na bilo.

– Mercedese smo u firmi dobili 1968. godine, šest mercedesa, i kad smo prišli s njima miljune kilometara, ko više ko manje, onda smo tako od njih dobivali priznanja, ordene, značke. Onda san ja pita tog inžinjera u Ljubljani, šta je dilija medalje – Ovo su moji znali mećat i na pase, lako ću ja za medalje. A di su šoldi za nagradu? Al šoldi nije bilo! Prosjek je bija napravit 16 do 20 iljada kilometara misečno. A kad se išlo za Beograd, onda i 24 iljade. Svaki dan po 600, pa čak i 800 kilometara napraviš…

I tako 30 godina. Od moje generacije više nema niko živ, a od ovih teke mlađih, ima još dikoji. Bili su to dobri ljudi, dobri kolege, izvrsni šoferi, svi redom, ne triba govorit. Ko je još živ? Mate Grgurica, Pajo Badžim, Jakov Škugor, Drago Belamarić, on je 11 godina mlađi od mene, samo je i on teško obolija od kičme. Je, to je problem sa šoferima, feder cilo vrime ciba ispod tebe i odnese je vrag, kičmu. Mećali smo mi svašta pod guzicu, da izvineš, kušine da nam bude mekše, ali uvik mokra, vajik u vodi. A i nemoš sad usporedit ova vozila danas i ona prije. Klima? Nisi moga ni sanjat o njoj. Ili o servo volanu…

Ljudi su sa Tromilje išli na noge u grad, pješke, i nazad. Mi smo u “Izgradnji” kad san ja bija u njoj 1946. godine razvozili sve ove ljude iz okolnih sela kamionom, u kašunu. Sićan se, jedne godine da smo ih 115 privezli u kašunu od Fiatova kamiona i iskrcali u Crnici, za ništa se ne drže nego za zrak. I onda vidiš nas dva mulca, od 20 godina da vozu, jadan čovik metnija glavu na panj. Ali, tako je to onda bilo. A već 1966. smo dobili jednu novu ultra modernu Caravelu, noćni autobus, jedini takvi u Jugoslaviji, s WC-om, televizijon. I ja san vozija Split – Ljubljana, punih šest miseci, noćnu liniju, bez i jedne noći slobodne. Pođeš uvečer u šest iz Splita i do pet ujutro si u Ljubljani, punih 500 kilometara. A priko Tulovih greda smo išli za Zagreb, u vrimena kad je cesta bila takva, uska, da se dva autobusa nisu gori mogla mimoići, nego je jedan mora čekat drugoga da prođe, moj kume. I nikad se nije ništa dogodilo! Četiri trake, e? Ali, lipo je bilo. Najprije bi se u Svetom Roku, u Šime i Mate, skinilo janje, poslin bi se janje s ražnja skidalo u Lovincu, meni i kolegi je bilo mukti, u hotelu u Slunju smo imali ručak, u Esplanadi smo spavali, kad smo volili Zagreb, uvečer večera i apartman, onda kad se ode čeka red i kad je bila nestašica. Uvik je to tako bilo. Kako neće gazda počastit ručkon kad si mu doveja prid vrata 50 mušterija, gladnih i žednih?

‘Opel iz Gaćeleza’

A bravo, a šta je u Crnici “Izgradnja” radila?

– One dimnjake u tvornici, bivšem TEF-u šta su ovi devedesetih godina na brzinu srušili. A to je radija, ziđa, neka se i to zna, od moje žene ujac Mate Juras i Milenko Ninić. Kako su ljudi radili, živili, ko to nije vidija, ne može virovat. Žene sa suvim kruvon, pa ispod česme vode, to je bila marenda. I nosi cimenat, materijal, malovani. I onda čuješ ove danas kako kukaju, ne sviđa in se marenda, ovo bi, ne bi ono. Štaš kukat, kad i ne znaš kako ti je dobro. Eto, tako, ne znan šta vi mislite, a? A šta ću mislit… Nego, ta auta na kojoj ste 45. položili, koja je bila? – pitan – A neki opel je bija… veli meni moj sugovornik, a ja opet – dosadan – “njemački opel?”

– Nije, nego jedan šta je u Gaćelezima proizveden. A čiji će drugo bit nego njemački. I to jedan šta su ga dotadašnji vlasnici ostavili u velikoj žurbi. Nisu se zaustavili do Berlina koliko in se prišilo!