Nisam puno puta išla u svojizi Šišaka priko Subašića i Luga u centar Vinice, u Daninu zadrugu po kućne potribe. Petrulje, kocke cukra i plavi radijon, šibice i mrluvani sapun uvik se pomno trošilo jer se kupova za ritke i krvavo stečene dinare i pare. S torbakon na leđin išla bi, najčešće sa svojon babon. Niko na svitu nije bijo sritniji od štrkljaste nosačice prilipog torbaka. Baba ga je uvik čuvala odostrag na vratin svoje i didove sobe pa bi ga prije ulaska u zadrugu skinila i pomogla stavit na moja ramena.
Negdi otprilike nasrid Luga, odajuć jedna za drugon uskon stazon, naišle bi na priki put. Lipo malo raskrižje ravni linija, tako lipo se križalo sovizin iz kojeg smo mi došle. Biće da su tudaker momci iz Podbriga išli curon na silo u Subašića-An, a ni oni iz Subašić-Ana ne bi ostali dužnji njihovin curon.
Uvik bi se tamo, na tom lipom mistu prikrstila. I kad bi išla odovod i kad bi se odonud vraćala pritvorena torbaka.
Misusovo, a zašto bi se prikrstila? Pa, zbog didove pridike! Moj did Maljčić je nama, svojoj dici, odmalena svitova i ponavlja:
– Na svakon raskrišću pripazi, stani. Prikrsti se i pomoli. Pogledaj na sve strane i unda s pomnjom ajde dalje za svojin puton.
Dok je govorijo, u mojim ditinjim očima vidila sam uvik ono lipo raskrižje u Lugu.
Davno je moj did pokosijo svoje njive po viničkon polju i Lugu. Davno je bilo kad se vraća priko Luga tek pridmratk iz Gutine i Alijine gostijone. A ja san znala da će se sigurno na povratku iz gostijona – prikrstit.
Riči dida Maljčića su neizbrisive jer ji pripoznajen u raskrižjima za sebon, prid sebon i postranice. Zato se nemojte čudit što tražin u slikon viničkog polja onaj meni važan križ iz Luga iscrtan stopama sviju onizi koji su davno išli u zadrugu, na silo ili su se vraćali s ljudikanja.
Zareslo je raskrižje u Lugu?
E, borami, dok je mene – nije! Barem ne ono iz didova vakta! I biće tako sve dok se raskrižja pridmenom i okomene.
Ljubica Mihaljević r. Šiško/Naša ognjišta