Metafora iz naslova, nastala u antičkom Rimu, itekako je aktualna i danas. Očitova se i minulih dana kad se sva pozornost usmjeri na europsko prvenstvo u nogometu. Iako sporedan, nogomet je odavno zauzeo glavno mjesto u društvenom životu.
Budući da su brojne životne situacije slične utakmici u kojoj priželjkujemo pobjedu, poraz nas više prizemlji, on je bliži realnosti, ali slava je svima primamljiva.
Povod ovom promišljanju je aktualna i uzavrela atmosfera oko utakmice s Italijom. Dakako, i u našem zavičaju se navijalo iz petnih žila.
Kum Manje je glasnim i pejorativnim komentarima ljutio Anđu dok je ona u sebi govorila:
– „Svako zlo, za neko dobro“. Ako naši izgube, svit će se smirit i manje sikirat, naručito ovi što im je srce na prikleci, ko kumu Juri. Manje će se i trošit. Moj Mirko je već odajuć po utakmicom potrošio pare naminjene za balkonske ograde. Što mi je čudnovato, nije se ni nevista naljutila, već s njim dvaput zaprašila u Njemačku. Nije je bilo stra vožnje avionom, a vamo se boji čele kad zuji po zraku?
Dok je Anđa vodila unutarnji monolog, Manje je glasno negodovao na obranjeni penal.
– Otela se igra i Luki, džaba što srce oće kad tilo popušća?
Otpijajući gutljaj hladnog piva, kiseli izraz lica se odjednom preobrazio u radosnu euforiju. Postignuti zgoditak je oporu retoriku preinačio u hvalospjev.
– Noga ti se pozlatila, Modriću, nema te cili svit. Znao sam ja da u tebi još ima force za trojicu.
– Dobro ga i ti zavaljaš, Manje! – prekori ga Anđa vidno raspoložena zbog postignutog gola – ja se nikad ne ljutim na igrače. Dečki skapavaju s nogu da svitu ugode, ali ne iđe uvik sve po planu, taka je to igra, Bože moj!
– De, ne navodi me na grij! – uvrijedi se Manje s razlogom – vidiš li ti koliko je našeg svita zaprašilo tamo? Naše kockice su priplavile njemačke gradove? Nije ured da se vrate kući pokisli? Ja sam obećo nevistom platit put na utakmicu ako naši prođu dalje.
– Evo što je diglo mlađariju pa troše na besposlicu, ali di ćeš ti davat pare, a još nisi drva platio, nisi ni krme zaručio?
– Tebe pare žuljaju? – Manje se oraspoložio zbog vodstva hrvatske reprezentacije – nije meni žao potrošit na ovo. Naručena je i zastavu u Dane, i naše će se selo vijorit na tribinom, jedva čekam.
– Ooo, svašta ti ćeš? Vidio si to od Dočana i Brižana, oni svoje odavno nosaju po utakmicom. Kažu da su i Otočani odnili svoju zastavu. Sad ću se ja bolje zaglednut, ne ću li spazit koga?
– Otvori četvere oči, Anđe! – našali se Manje – ovo se ne mere platit. Sve je ovo Dalićevim vitrom. Ja ko će, već naš čovik, Livnjak- Duvnjak, sve je to isto?
Zaneseni u čitanju naziva mjesta na zastavama, prilično su se zanijeli iščekujući kraj utakmice. Kao grom iz vedra neba pogodi ih vijest o izjednačenju u zadnjoj minuti.
– Nepravda! – povika Anđa – zato su toliko i oketili s produžetkom.
– A, ljudi moji, šta bi? – zabrinuto je gledao Manje – slabe smo sriće ove godine. Sve mi je se nešto kazivalo. Desno mi oko igralo cili dan, znao sam da mi nešto ne će bit drago.
– Ne daju oni nama k sebi – započe Anđa – alčaci! Ima pri tim tamo svakog pogrdaluka i uzgornosti. Ma, po nas je bolje što smo izgubili, svit će ušparat koji dinar, a malo će se i patisat u karlisanju. Vidiš da su se i žene nadigišile odat. Što li ti u moje vrime? – dubokim uzdahom i uobičajenim upitom ukaza i sebi malo pažnje.
– Ništa nije kako je bilo, i nek i nije? – jedva prozbori Manje – nisam ni ja nikad platio ulaznicu za utakmicu dok sam bio u Njemačkoj. Nije me vuklo. Ovo je sad drukčije, svaki damar u meni oživi kad Rrvati igraju. Vridi to svakog centa.
– Ne znam – Anđa slegnu ramenima – ne živi se od skake, ali svit voli dernečit. Dobro u tom i prigoni.
Manje nije demantirao Anđu, iako bi. Gledajući razočarane igrače, činilo mu se da će ga glas izdati.
Iva Bagarić/Tomislavcity