Danas donosimo pjesmu imena ‘Vukovarski dječak’.
Kako se bliži obljetnica pada Vukovara, prisjećanja na tešku 1991. godinu sve su snažnija.
Kanadski Hrvat Pavle Jelović poslao nam je uoči 18. studenog nekoliko svojih pjesama s temom Vukovara. Danas donosimo pjesmu imena ‘Vukovarski dječak’.
Sjedim uz Dunav na nekoj ploči,
Nepoznat me dječak gleda u oči,
Pogled mu suzan, prilično tužan,
Zaključih, imao je život ružan.
Kad ga upitah: Što me gledaš?
Uzvratio je: Zar ništa ne znaš?
Potom je nastavio uz drhtaje
Pričati jezive doživljaje.
Najprije reče: ‘Ja sam bez roditelja,
Bez braće, sestara, bez prijatelja,
Moja je sva rodbina u jami,
Sklap’o sam oči tati i mami.
Na ruci su mi zaklali brata,
Bacili sestru s petoga kata,
Gurnuli su staroga djeda
U mrzlu Vuku ispod leda.
Dan i noć sam kopao raku
Za svoju dobru i dragu baku.
Čim su stupili na Mitnicu
Izvadili su oči jednomu stricu,
Drugoga su za razonodu
Stavili u vrelu vodu.
Prljava, bradata čudovišta
Silovala su tetku kod Sajmišta,
Na kraju su se neljudske strvi
Valjale po njenoj krvi.
Ujaku su ogulili kožu,
Drugi je završio život na nožu,
A treći, Bože, u krušnoj peći,
Ja sam slučajno uspio pobjeći.’
Okrenuo je potom dječak glavu,
Pljunuo očajan na žutu travu.
Bio sam zgranut i zabezeknut
Pa sam morao uza nj kleknut.
Stiščući u grču zube i šake
Proklinjao sam četničke manijake.
Sjedim uz Dunav na nekoj ploči,
Nepoznat me dječak gleda u oči,
Pogled mu suzan, prilično tužan,
Zaključih, imao je život ružan.
Kad ga upitah: Što me gledaš?
Uzvratio je: Zar ništa ne znaš?
Potom je nastavio uz drhtaje
Pričati jezive doživljaje.
Najprije reče: ‘Ja sam bez roditelja,
Bez braće, sestara, bez prijatelja,
Moja je sva rodbina u jami,
Sklap’o sam oči tati i mami.
Na ruci su mi zaklali brata,
Bacili sestru s petoga kata,
Gurnuli su staroga djeda
U mrzlu Vuku ispod leda.
Dan i noć sam kopao raku
Za svoju dobru i dragu baku.
Čim su stupili na Mitnicu
Izvadili su oči jednomu stricu,
Drugoga su za razonodu
Stavili u vrelu vodu.
Prljava, bradata čudovišta
Silovala su tetku kod Sajmišta,
Na kraju su se neljudske strvi
Valjale po njenoj krvi.
Ujaku su ogulili kožu,
Drugi je završio život na nožu,
A treći, Bože, u krušnoj peći,
Ja sam slučajno uspio pobjeći.’
Okrenuo je potom dječak glavu,
Pljunuo očajan na žutu travu.
Bio sam zgranut i zabezeknut
Pa sam morao uza nj kleknut.
Stiščući u grču zube i šake
Proklinjao sam četničke manijake.
